Delatnost i aktivnosti Agencije za privatizaciju

Kao što je pomenuto u odeljku o statusu Agencije, njena osnovna delatnost definisana je zakonom kao posredovanje u procesu privatizacije, čime se Agencija nominuje kao agent koji u ime i za račun države obavlja prodaju društvenog i državnog kapitala na način i pod uslovima kako to definišu Zakon o privatizaciji i dobra poslovna praksa investicionog bankarstva.
Shodno odredbama Zakona o privatizaciji a prema opisu poslova u nadležnosti Agencije, sve aktivnosti Agencije se mogu grupisati u dva osnovna procesa:

1. Privatizacija i
2. Kontrola postupaka privatizacije i izvršenja ugovora o prodaji

Aktivnosti u okviru procesa privatizacije

Aktivnosti privatizacije se nominalno sastoje od promocije, organizacije i sprovođenja privatizacije.
Procesno posmatrano, aktivnosti se mogu grupisati u potprocese:

• (i) pripreme privatizacije i
• (ii) sprovođenja privatizacije

Aktivnosti pripreme privatizacije
Priprema privatizacije obuhvata sledeće poslove:

• (a) analiza finansijskog stanja, poslovanja, pravnog statusa, organizacije, upravljanja i rukovođenja i kadrovske osposobljenosti preduzeća koja se kandiduju za privatizaciju;
• (b) prezentacija procesa privatizacije, informisanje, edukacija i animiranje uprave preduzeća, predstavnika relevantnih sindikata u preduzeću i zaposlenih;
• (c) prijem i registracija inicijativa za privatizaciju i njihovo objavljivanje u medijima;
• (d) prikupljanje pisama o zainteresovanosti potencijalnih investitora, prezentacija privatizacije i animiranje investitora;
• (e) donošenje odluka o izboru metoda privatizacije, odnosno pripremi programa restrukturiranja preduzeća;
• (f) donošenje odluka o angažovanju finansijskih i pravnih savetnika i načinu izbora savetnika.

Cilj aktivnosti pripreme privatizacije je minimiziranje rizika koji su inherentni procesu privatizacije. Ti rizici se prevashodno odnose na pogrešne odluke o otpočinjanju privatizacije preduzeća za koja ne postoji interes strateških investitora, čime se povećavaju ionako visoki troškovi sprovođenja privatizacije. Takođe, rezultat ovakvih odluka je i derogiranje kredibiliteta Agencije, kao profesionalne institucije, što kompromituje celokupan koncept privatizacije.

Sprovodjenje privatizacije
Aktivnosti sprovođenja privatizacije obuhvataju sve poslove od momenta donošenja odluke o metodu privatizacije i raspisivanja oglasa za izbor finansijskog i pravnog savetnika (u slučaju tenderske privatizacije i restrukturiranja), do momenta zaključenja ugovora o kupovini i prodaji kapitala.
Osnovne tehnike privatizacije su tender i aukcija, dok se privatizacija nesolventnih i preduzeća u strateškoj i taktičkoj krizi zahteva prethodno finansijsko, ogranizaciono i statusno restrukturiranje.

Postupak tenderske privatizacije
Tenderska privatizacija je postupak čiji su okviri definisani Uredbom o prodaji kapitala javnim tenderom.

Pojedine faze postupka i elementi mogu biti promenjeni u konkretnoj realizaciji, što se određuje od slučaja do slučaja, međutim, tenderska procedura je manje više standardizovana.
Dve osnovne vrste tendera su jednokružni ili tzv. tehnički tender i dvokružni tender. Osnovna razlika između ova dva modela je samo u tome što dvokružni tender, pored faze kvalifikacije investitora, sadrži i fazu pretkvalifikacije. U toj fazi investitori se pozivaju da prvo podnesu neobavezujuće (preliminarne) ponude, na osnovu kojih se lista dalje skraćuje i selektiraju preferirani investitori. Njima se nakon toga upućuje zahtev za podnošenje obavezujućih (binding) ponuda, koje se ocenjuju na osnovu unapred definisanih kriterijuma. U Prilogu 1: Aktivnosti Agencije za privatizaciju u postupku sprovođenja tenderske i aukcijske prodaje kapitala subjekata privatizacije, prikazana je detaljna procedura dvokružnog tendera.

Postupak aukcijske privatizacije
Aukcijska privatizacija je nešto jednostavnija, s obzirom da je prevashodno namenjena prodaji kapitala i imovine malih i srednjih preduzeća, koji inače čine najbrojniji segment društvenih i državnih preduzeća. Osnovna karakteristika aukcijske privatizacije je njena potpuna standardizacija, koja je neophodna zbog velikog broja subjekata koji će proći ovu proceduru. Takođe, postupak je krajnje formalizovan sa ciljem njegovog objektiviziranja, s obzirom da je aukcijska prodaja znatno podložnija korupciji nego tenderska privatizacija. Specifičnost aukcijske prodaje je u tome što učesnici aukcije potpisuju nacrt ugovora o prodaji pre pristupanja samoj aukciji. Jedini nepopunjeni elementi ugovora su cena kapitala ili imovine i rok otplate (za domaća fizička lica), koji se upisuju nakon održavanja aukcije, čime nacrt ugovora formalno postaje ugovor o kupovini i prodaji kapitala.

Postupak restrukturiranja
Generalna namera jeste da se restrukturiranje primenjuje kod velikih, prezaduženih preduzeća, koja zapravo nemaju kapitala, tj, čije su obaveze veće od vrednosti neto aktive. Radi se prevashodno o velikim sistemima, sa velikim brojem viška zaposlenih. Ta preduzeća se mogu nalaziti u strateškoj krizi, kada je njihov oporavak u sadašnjoj formi nemoguć te se moraju radikalno prekomponovati da bi uopšte bilo moguće na tržištu realizovati neke od njihovih segmenata. Druga grupa tih preduzeća se nalazi u taktičkoj krizi, ona imaju tržišni potencijal, ali su jednostavno prezadužena i njihova dalja egzistencija bez radikalnog finansijskog restrukturiranja nije moguća.
Rehabilitacija ovih preduzeća je sigurno najveći izazov tranzicije, ali istovremeno i posao koji će najduže trajati. U procesu restrukturiranja Agencija za privatizaciju predstavlja centralnu jedinicu realizacije projekta (workout unit), koja realizuje program restrukturiranja i koordinira aktivnosti sa svim relevantnim subjektima u procesu a to su:

1. Narodna banka Jugoslavije, komercijalne banke i osiguravajuća društva
2. Agencija za sanaciju banaka i osiguranje depozita
3. Ministarstvo za privredu i privatizaciju
4. Ministarstvo finansija Republike Srbije i Uprava javnih prihoda
5. Ostala relevantna ministarstva na republičkom ili saveznom nivou
6. Fond za razvoj Republike Srbije
7. Preduzeća poverioci subjekta koji je u procesu restrukturiranja
8. Strane komercijalne banke i finansijske institucije koje su vlasnici obaveza subjekta koji se restrukturira
9. Privredni sudovi itd.

Cilj koordinacije aktivnosti sa navedenim institucijama jeste smanjenje ili reprogram obaveza preduzeća u cilju njegovog finansijskog oporavka, kasnijih statusnih i organizacionih promena i konačno identifikacije i uspostavljanja pravnih celina čiji kapital može biti prodat tenderskom ili aukcijskom procedurom.

Jedna od osnovnih dilema u procesu koncipiranja Uredbe o restrukturiranju je odnos restrukturiranja i stečaja. Iako Zakon o stečaju sam po sebi zahteva određene modifikacije on je generalno upotrebljiv. Ono što je neophodno je promena prakse takozvanih radnih stečajeva koji traju i po nekoliko godina. Da bi se to izvelo na efikasan način potrebno je obučiti čitavu malu armiju stečajnih upravnika, koji bi bili u stanju da stečajnu proceduru realizuju u razumnom roku ili da naprave kvalitetan predlog vansudskog poravnanja poverilaca, čime bi se stečajni postupak obustavio.

Ovde se mora istaći da efikasno restrukturiranje uopšte nije moguće realizovati ukoliko se pregovori sa Pariskim i Londonskim klubom poverilaca ne završe otpisom značajnog dela naših dugova i reprogramom neotpisanog dela.
Reanimacija finansijskog sistema u takvim uslovima jednostavno nije moguća, jer nije moguće finansijskih relaksirati realni sektor, čije dubioze su i osnovni uzrok krize bankarskog sistema u Srbiji.